Vozači: pitanja i odgovori, stranica 5 od 8

Uzimanje uzorka krvi, odnosno urina, od učesnika nezgode u kojoj ima poginulih ili povređenih je obavezno.

Kod nezgode sa takvim posledicama mora se pouzdano utvrditi da li su učesnici bili pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci, a to može da pokaže samo analiza uzorka krvi ili urina.

Provera aparatom ili testom na licu mesta je brza, ali ne zamenjuje analizu, pa uzorak mora da se uzme bez obzira na to da li je takva provera izvršena i šta je pokazala.

Kod nezgode samo sa manjom materijalnom štetom moraš da upozoriš sva lica da se sklone sa kolovoza da ne ometaju saobraćaj i da popuniš Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi ako uviđaj ne vrši ovlašćeno lice.

Evropski izveštaj služi da učesnici sami zabeleže kako se nezgoda dogodila, kako bi osiguranje moglo da nadoknadi štetu.

Obaveštavanje policije nije obavezno, osim ako neko od učesnika zahteva uviđaj. Vozilo ne samo da smeš, već moraš da pomeriš sa kolovoza ako ometa ili ugrožava saobraćaj, a upozoravanje ostalih je obaveza.

Kada u nezgodi nastane samo manja materijalna šteta, moraš da preduzmeš mere zaštite koje su u tvojoj moći i da ostaviš podatke o sebi i svom vozilu.

Mere zaštite sprečavaju nove posledice: uključi sva četiri pokazivača pravca, postavi sigurnosni trougao i pazi da niko ne naleti na vozila ili rasute delove. Podatke o sebi i vozilu (ime, adresu, registarski broj, osiguranje) ostavljaš vozaču oštećenog vozila, odnosno držaocu oštećene stvari, a ako njega nema, policiji, da bi oštećeni mogao da naplati štetu.

Policiju ne moraš da zoveš kada je šteta manja i nema povređenih. Saobraćaj ne smeš da regulišeš kao ovlašćeno lice, a zakon te ne obavezuje ni da štetu odmah nadoknadiš: ona se po pravilu naknađuje preko osiguranja.

Ako vozača oštećenog vozila nema na licu mesta, moraš da o nezgodi obavestiš policiju i da joj saopštiš svoje lične podatke i podatke o oštećenom vozilu.

Oštećeni mora da sazna ko mu je oštetio vozilo da bi mogao da naplati štetu. Policija beleži nezgodu i tvoje podatke, pa se tako pouzdano zna ko je učestvovao u nezgodi. Zato ne smeš samo da odeš sa mesta nezgode.

Poruka sa podacima ostavljena na oštećenom vozilu nije dovoljna: može da se izgubi, a niko ne potvrđuje da je tačna. Ni obaveštenje tvom osiguravajućem društvu ne zamenjuje obaveštavanje policije.

Oduzete registarske tablice vraćaju se kada vlasnik, odnosno korisnik vozila nadležnom organu dostavi dokaz da je vozilo tehnički ispravno.

Tablice se oduzimaju vozilu koje posle nezgode nije u voznom stanju ili ima očigledno neispravne uređaje bitne za bezbednost. Cilj je da se takvo vozilo ne vrati u saobraćaj dok ne bude bezbedno.

Zato nije dovoljno da je vozilo samo veštačeno ili popravljeno: veštačenje utvrđuje okolnosti nezgode i štetu, a ne ispravnost vozila, a popravka sama po sebi ne dokazuje da su svi uređaji ispravni. Odlučuje dokaz o tehničkoj ispravnosti.

Prilikom uviđaja saobraćajne nezgode ispitivanje vozača na prisustvo alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci, obavezno je i kada nema poginulih ni povređenih.

Provera alkometrom, testom na drogu ili drugim sredstvom ne zavisi od težine posledica. Alkohol i droge su čest uzrok nezgoda, pa se njihovo prisustvo utvrđuje kod svake nezgode na kojoj se vrši uviđaj.

Provera ne zavisi ni od toga da li je neki od učesnika zahteva: obavezna je u svakom slučaju.

Tablice se isključuju i oduzimaju vozilu koje posle nezgode nije u voznom stanju ili na kome su očigledno neispravni sklopovi i uređaji bitni za bezbedno kretanje.

Ova mera služi bezbednosti: takvo vozilo ne sme da nastavi vožnju dok se ne popravi i ne dokaže da je tehnički ispravno.

Mera ne zavisi od krivice vozača, jer je neispravno vozilo opasno bez obzira na to ko je izazvao nezgodu. Ne primenjuje se ni na sva vozila samo zato što u nezgodi ima poginulih ili povređenih: i tada se gleda stanje svakog vozila.

Posle uviđaja moraš bez odlaganja da ukloniš sa kolovoza vozilo, teret, stvari i drugi materijal koji je rasut po putu.

Kada policija završi uviđaj, vozila i rasuti delovi više ne treba da ostanu na mestu nezgode, a na kolovozu ugrožavaju druge i ometaju saobraćaj. Obaveza obuhvata sve: i vozilo, i teret, i krhotine, staklo i drugi materijal.

Nije dovoljno da ukloniš samo vozilo i javiš upravljaču puta gde su rasute stvari. Vozilo moraš da ukloniš i kada nije u voznom stanju, na primer šlepanjem.

Posle nezgode sa manjom materijalnom štetom učesnici zajedno popunjavaju Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi.

To je obrazac na kome oba vozača upisuju podatke o sebi, vozilima i osiguranju, crtaju skicu i označavaju okolnosti nezgode, a zatim ga potpisuju. Na osnovu njega osiguranje rešava naknadu štete.

Policiju ne moraš da zoveš radi uviđaja kada je šteta manja i nema povređenih. Izjave i zapisnik nisu način na koji učesnici sami evidentiraju takvu nezgodu: zapisnik o uviđaju sačinjava policija.

Dnevno vreme upravljanja je ukupno vreme vožnje između dva dnevna odmora ili između dnevnog i nedeljnog odmora.

Ne računa se po kalendarskom danu ni u toku bilo koja 24 časa, nego od kraja jednog odmora do početka sledećeg. Ako si dnevni odmor završio u 6 časova, sabiraš svu vožnju do početka narednog dnevnog ili nedeljnog odmora.

Pauze ne prekidaju dnevno vreme upravljanja: one služe da se odmoriš tokom vožnje, a vožnja pre i posle pauze se sabira.

Nedelja je period od ponedeljka u 00:00 do nedelje u 24:00.

Za vreme upravljanja i odmore vozača nedelja je kalendarska: počinje u ponoć između nedelje i ponedeljka i traje do ponoći na kraju nedelje. Po njoj se računaju nedeljno vreme upravljanja i nedeljni odmori.

To nije bilo kojih sedam uzastopnih dana vožnje, niti vreme od kraja jednog do početka sledećeg nedeljnog odmora; razmak između nedeljnih odmora je posebno pravilo.

Dnevno vreme upravljanja teretnim vozilom ili skupom vozila težim od 3.500 kg ili autobusom može biti najviše 9 sati, a najviše dva puta nedeljno 10 sati.

Produženje na 10 sati je izuzetak: smeš da ga iskoristiš najviše dva puta u istoj nedelji, a ostalih dana granica je 9 sati.

Osam sati je granica za vozače autobusa i trolejbusa u javnom gradskom prevozu, dok je 11 sati trajanje punog dnevnog odmora, a ne vožnje.

U dve uzastopne nedelje možeš ukupno da upravljaš vozilom najviše 90 sati.

Ovo ograničenje sprečava da vozač više nedelja zaredom vozi do najveće dozvoljene granice. U jednoj nedelji smeš da voziš najviše 56 sati, ali ako ih iskoristiš, u sledećoj smeš još najviše 34 sata, jer zbir dve uzastopne nedelje ne sme preći 90 sati.

Broj od 56 sati je, dakle, najveće vreme upravljanja u jednoj nedelji, a ne granica za dve nedelje.

Vozač autobusa i trolejbusa u javnom gradskom prevozu putnika sme da upravlja vozilom najviše 8 sati dnevno.

Gradska vožnja je posebno naporna: stalno kretanje i zaustavljanje, gust saobraćaj, pešaci i putnici koji ulaze i izlaze. Zato je za taj prevoz granica niža od 9 sati, koliko iznosi dnevno vreme upravljanja vozača autobusa i teretnih vozila u drugim prevozima.

Uz to, vozač na polaznim stajalištima mora da ima prekid vožnje od najmanje 5 minuta.

Puni dnevni odmor traje najmanje 11 sati.

Odmor od 11 ili više neprekidnih sati je puni dnevni odmor. Ako je kraći, ali traje najmanje 9 sati, to je skraćeni dnevni odmor, a njega smeš da koristiš najviše tri puta između dva nedeljna odmora.

Devet sati je, dakle, donja granica skraćenog odmora, a ne punog. Ukupno 12 sati traje puni dnevni odmor kada ga podeliš na dva dela (3 + 9 sati), ali neprekidni puni odmor traje najmanje 11 sati.

Skraćeni dnevni odmor traje najmanje 9 sati, a manje od 11 sati.

Od 11 sati počinje puni dnevni odmor, pa je odmor od 9 do 11 sati skraćeni. Odmor kraći od 9 sati se ne smatra dnevnim odmorom. Skraćeni dnevni odmor smeš da koristiš najviše tri puta između dva nedeljna odmora.

Pogrešni odgovori pomeraju te granice: skraćeni odmor ne počinje od 8 ni od 10 sati i ne traje do 12 sati.

Puni nedeljni odmor traje najmanje 45 sati.

To je najmanje 45 neprekidnih sati odmora. Ako je nedeljni odmor kraći, ali traje najmanje 24 sata, to je skraćeni nedeljni odmor, a razliku do 45 sati moraš kasnije da nadoknadiš.

Broj od 56 sati je najveće vreme upravljanja u jednoj nedelji, a ne trajanje odmora, a ni 48 sati nije propisano trajanje punog nedeljnog odmora.

Skraćeni nedeljni odmor traje najmanje 24 sata, a manje od 45 sati.

Od 45 sati počinje puni nedeljni odmor, pa je odmor od 24 do 45 sati skraćeni. Odmor kraći od 24 sata se ne smatra nedeljnim odmorom. Razliku do punih 45 sati moraš da nadoknadiš odjednom, najkasnije do kraja treće nedelje.

Donja granica skraćenog nedeljnog odmora nije 12 ni 30 sati, a gornja nije 48 sati.

Posle najviše 4 sata i 30 minuta upravljanja moraš da napraviš pauzu od najmanje 45 minuta.

Pravilo važi za vozače teretnih vozila i skupova vozila čija najveća dozvoljena masa prelazi 3.500 kg i za vozače autobusa. Pauza služi da ne voziš umoran: kada zbir vožnje bez propisane pauze dostigne 4 sata i 30 minuta, moraš da staneš, osim ako tada počinješ dnevni ili nedeljni odmor.

Granica nije ni 4 sata ni 5 sati i 30 minuta, nego tačno 4 sata i 30 minuta vožnje.

Pauzu od najmanje 45 minuta posle 4 sata i 30 minuta vožnje mora da napravi vozač teretnog vozila i vozač skupa vozila čija najveća dozvoljena masa prelazi 3.500 kg.

Pravila o vremenu upravljanja i pauzama važe za vozila za prevoz tereta i za autobuse. Granica mase je 3.500 kg, a ne 7.500 kg, pa pauza ne važi samo za najteža teretna vozila.

Ne važi ni za bilo koji skup vozila ni za bilo koje vozilo: putnički automobil, ni sam ni sa lakom prikolicom, nije obuhvaćen ovim pravilom.

Napomena: obaveza se odnosi na teretna vozila i skupove vozila čija najveća dozvoljena masa, zajedno sa prikolicom, prelazi 3.500 kg.

Pauzu od najmanje 45 minuta posle 4 sata i 30 minuta upravljanja mora da napravi vozač svakog autobusa.

Autobus je vozilo za prevoz lica sa više od devet mesta za sedenje, uključujući mesto vozača, i za njega ne postoji dodatni uslov ni u broju sedišta ni u masi. Vozač koji prevozi putnike mora da bude odmoran bez obzira na veličinu vozila.

Granica od 3.500 kg važi za teretna vozila i skupove vozila, a ne za autobuse, a uslov od više od 17 sedišta ne postoji.

Umesto jedne pauze od 45 minuta smeš da napraviš dve: prva mora da traje najmanje 15 minuta, a druga najmanje 30 minuta.

Pauze raspoređuješ tokom vožnje tako da vreme upravljanja ne pređe 4 sata i 30 minuta, i to ovim redom: najpre pauza od najmanje 15 minuta, zatim pauza od najmanje 30 minuta.

Nije dovoljno da pauze ukupno traju 45 minuta, niti da svaka traje najmanje 15 minuta: tri pauze od po 15 minuta ne ispunjavaju pravilo, jer nijedna ne traje 30 minuta. Pauza kraća od 15 minuta se uopšte ne računa.

U međunarodnom prevozu pauzu od 45 minuta smeš da zameniš sa dve pauze: prvom od najmanje 15 minuta i drugom od najmanje 30 minuta.

Obe pauze moraš da iskoristiš pre nego što vreme upravljanja dostigne 4 sata i 30 minuta, i to ovim redom: najpre pauza od najmanje 15 minuta, zatim pauza od najmanje 30 minuta.

Nije dovoljno da pauze ukupno traju 45 minuta: podela na 20 i 25 minuta ne ispunjava uslov, jer druga pauza traje manje od 30 minuta.

Vozač autobusa i trolejbusa u javnom gradskom prevozu sme da vozi najduže 8 sati, ako na polaznim stajalištima ima prekid vožnje od najmanje 5 minuta.

Gradska linija se vozi u krugovima koji počinju na polaznom stajalištu. Kratak prekid od najmanje 5 minuta pre novog polaska omogućava vozaču da se odmori i pripremi za sledeću vožnju, a pošto je vožnja kroz grad naporna, ukupno vreme upravljanja je ograničeno na 8 sati.

Prekid od 10 ili 15 minuta nije propisan kao uslov: dovoljno je najmanje 5 minuta.

Novi dnevni odmor moraš da iskoristiš u roku od 24 sata od završetka prethodnog dnevnog ili nedeljnog odmora.

U tih 24 sata moraju da stanu sva vožnja, ostali rad, pauze i novi dnevni odmor. Na primer, ako si odmor završio u 7 časova, sledeći dnevni odmor mora da bude iskorišćen do 7 časova narednog dana: puni od 11 sati moraš da počneš najkasnije u 20 časova, a skraćeni od 9 sati najkasnije u 22 časa.

Rokovi od 26 ili 30 sati ne važe za vozača koji vozi sam; rok od 30 sati važi samo kada se smenjuje više vozača.