Vazduhoplovni propisi: pitanja i odgovori, stranica 4 od 6

Za let u blizini aerodroma ili na visini većoj od 100 m iznad tla mora se prethodno izvršiti alokacija vazdušnog prostora.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima navodi upravo ova dva slučaja u kojima je let dozvoljen samo uz prethodnu alokaciju: let na visini većoj od 100 m i let u blizini aerodroma, nezavisno od visine. Uz zahtev za alokaciju prilažeš i prethodno odobrenje Direktorata. Nije tačno da odobrenja nisu potrebna, a odobrenje operatera aerodroma traži se za let u granicama aerodroma, ne u blizini ili na većoj visini.

Zahtev za alokaciju vazdušnog prostora podnosi vlasnik, odnosno operater bespilotnog vazduhoplova.

Prema Pravilniku o bespilotnim vazduhoplovima, zahtev podnosi vlasnik letelice ili operater, lice koje neposredno upravlja letom i odgovara za njega. Direktorat ne podnosi zahtev za tvoj let, nego izdaje odobrenje koje prilažeš uz zahtev. Odgovori po kojima zahtev podnosi samo korisnik, odnosno operater ili korisnik, ne odgovaraju Pravilniku, koji kao podnosioca navodi vlasnika ili operatera.

Zahtev za alokaciju vazdušnog prostora podnosi se jedinici za upravljanje vazdušnim prostorom u okviru Kontrole letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA).

Ta jedinica svakodnevno raspoređuje vazdušni prostor između različitih korisnika, pa ona prima zahteve i donosi odluke o alokaciji. Ona nije deo Direktorata: Direktorat izdaje odobrenja za let, koja prilažeš uz zahtev. Služba traganja i spasavanja nema veze sa alokacijom, a alokacija za let iznad 100 m ili u blizini aerodroma jeste obavezna.

Jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom nalazi se u okviru pružaoca usluga u vazdušnoj plovidbi, Kontrole letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA).

Prema Uredbi o upravljanju vazdušnim prostorom, ova jedinica je u sastavu ovlašćenog pružaoca usluga u vazdušnoj plovidbi, koji joj obezbeđuje obuku, uslove za rad i tehničke sisteme. Ona je mešovitog civilno-vojnog sastava i osniva se ugovorom pružaoca usluga i Ministarstva odbrane, koje određuje članove vojnog dela. Ipak, nije deo Ministarstva odbrane ni Direktorata civilnog vazduhoplovstva.

Zahtev za alokaciju vazdušnog prostora podnosi se najkasnije 2 radna dana pre nameravanog leta.

Taj rok propisuje Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima, pa jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom ima vremena da obradi zahtev i obavesti druge korisnike vazdušnog prostora. Rok od 5 radnih dana važi za obaveštavanje policije o nekim letovima, a ne za alokaciju. Pravilnik ne propisuje ni najraniji rok za podnošenje, ni hitan zahtev 2 sata pre leta.

Zahtev za alokaciju vazdušnog prostora podnosi se faksom, elektronskom poštom ili preko odgovarajuće aplikacije ili internet platforme, ako je ona dostupna.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima navodi ova tri načina, kojima zahtev brzo stiže do jedinice za upravljanje vazdušnim prostorom. Slanje brzom ili preporučenom poštom nije propisano, a ni SMS poruka nije među propisanim načinima. Netačno je i da se zahtev šalje isključivo elektronskom poštom.

O zahtevu za alokaciju vazdušnog prostora odlučuje jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom u okviru Kontrole letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA).

Ta jedinica prima i analizira zahteve, rešava o njima prema prioritetima korišćenja vazdušnog prostora, donosi odluku o alokaciji i objavljuje je. Direktorat izdaje odobrenja za let, ali ne odlučuje o alokaciji, a to ne čine ni Ministarstvo odbrane i MUP. Podnošenje zahteva ne znači automatski da je let odobren: alokacija je izvršena tek kada o zahtevu odluči nadležna jedinica.

Jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom donosi odluku o alokaciji vazdušnog prostora, objavljuje je i, po potrebi, stavlja van snage.

Odluka mora biti objavljena da bi drugi korisnici vazdušnog prostora znali da je taj deo prostora zauzet. Pošto se okolnosti mogu promeniti, na primer zbog vazduhoplova u stanju nužde, jedinica odluku može i da stavi van snage. Zato su nepotpuni odgovori koji navode samo donošenje i objavljivanje odluke ili samo odobravanje i poništavanje zahteva, a pogrešno je da se odobrena alokacija ne može promeniti.

Jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom postupa u skladu sa propisom kojim se uređuje upravljanje vazdušnim prostorom, odnosno Uredbom o upravljanju vazdušnim prostorom.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima ne uređuje sam postupak alokacije, nego upućuje na taj propis: po njemu jedinica odlučuje o zahtevima, objavljuje odluke i, po potrebi, stavlja ih van snage. Zakon o vazdušnom saobraćaju postavlja opšti okvir, ali se postupak alokacije bliže uređuje Uredbom. Dnevni plan upotrebe vazdušnog prostora i dnevni planovi letenja nisu propisi, a pravila prioriteta su deo same Uredbe.

U vazdušnom prostoru koji je prethodno alociran za potrebe drugog korisnika nije dozvoljeno letenje bespilotnog vazduhoplova.

Alokacijom se deo vazdušnog prostora privremeno izdvaja ili rezerviše za jednog korisnika i njegovu aktivnost, na primer vojnu vežbu ili drugi let. Ako bi u isti prostor ušao i tvoj dron, nastala bi opasnost od sudara. Zato si dužan da pre leta, čak i kada sam ne tražiš alokaciju, proveriš da li je prostor već alociran za nekog drugog. Ni dobra vidljivost ni to što je drugi korisnik takođe bespilotni vazduhoplov ne menjaju ovo pravilo.

Jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom o zahtevu odlučuje po pravilima prioriteta iz propisa kojim se uređuje upravljanje vazdušnim prostorom.

Kada više korisnika traži isti deo vazdušnog prostora u isto vreme, Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom određuje kategorije prioriteta aktivnosti, i prema njima se odlučuje ko dobija prostor. Odluka ne zavisi od broja ni od značaja operatera koji su se prijavili. Meteorološka situacija je važna za bezbednost tvog leta i o njoj moraš sam da se informišeš, ali nije osnov za odlučivanje o alokaciji.

Zahtev za alokaciju vazdušnog prostora podnosi se na obrascu utvrđenom propisom kojim se uređuje upravljanje vazdušnim prostorom.

Obrazac je prilog Uredbe o upravljanju vazdušnim prostorom i ima posebna polja za bespilotne vazduhoplove, na primer za njihove tehničke karakteristike i evidencionu oznaku. Jedinstven obrazac obezbeđuje da jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom dobije sve potrebne podatke. Zato se zahtev ne piše slobodnim tekstom, ne podnosi se na memorandumu Direktorata, a obrazac ne propisuje jedinica kontrole letenja.

Uz zahtev za alokaciju podnosi se odobrenje Direktorata iz člana 7, stav 1, ili člana 8, stav 2 Pravilnika o bespilotnim vazduhoplovima.

To su dva odobrenja koja prethode alokaciji: član 7, stav 1 je odobrenje za let na visini većoj od 100 m, a član 8, stav 2 odobrenje za let u blizini aerodroma. Upravo u ta dva slučaja alokacija je obavezna. Članovi 11, stav 2 i 12, stav 2 odnose se na let iznad ljudi i u blizini ljudi, koji sami po sebi ne traže alokaciju. Polisa osiguranja prilaže se uz zahtev za odobrenje Direktorata, a ne uz zahtev za alokaciju.

Nadležna jedinica može prekinuti aktivnosti u alociranom vazdušnom prostoru ako kroz njega mora da proleti vazduhoplov u stanju nužde.

Alocirani prostor nije potpuno zatvoren: kada je neki vazduhoplov u nevolji, njegova bezbedna putanja ima prednost pred tvojim letom. Zato nadležna jedinica kontrole letenja ili jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom može da prekine aktivnosti, a ti tada odmah prekidaš let na bezbedan način.

Napomena: Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom kao razloge za prekid navodi i ostale ponuđene slučajeve: OAT letove za obavljanje hitnih operativnih poslova, izbegavanje meteorološke pojave opasne za letenje i letove sa STS indikatorima MEDEVAC, SAR, FFR i HEAD.

Aktivnosti u alociranom vazdušnom prostoru može prekinuti nadležna jedinica kontrole letenja ili jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom.

Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom ovo ovlašćenje daje obema jedinicama. Jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom raspoređuje prostor, a kontrola letenja u stvarnom vremenu vodi vazduhoplove i prva saznaje za vazduhoplov u nuždi, hitan let ili zaobilaženje nevremena. Zato nije tačno da to može samo jedna od njih, a još manje da niko nema to ovlašćenje.

Kada nadležni organ prekine aktivnosti u alociranom prostoru, odmah po obaveštenju prekidaš let na bezbedan način i o tome obaveštavaš organ koji je prekinuo aktivnost.

Prekid znači da prostor više nije rezervisan za tebe, na primer zato što kroz njega mora da proleti vazduhoplov u stanju nužde. Zato kao operater za vreme leta moraš da budeš dostupan nadležnoj jedinici kontrole letenja. Spuštanje na manju visinu, promena rejona ili pojačano osmatranje nisu dovoljni, jer letelica ostaje u vazduhu i dalje može da ugrozi drugi vazduhoplov. Kada javiš da je let prekinut, organ zna da je prostor slobodan.

Bespilotni vazduhoplov sme da se udalji najviše 500 m od operatera, osim ako je Direktorat odobrio veću udaljenost na osnovu procene rizika koju je dostavio podnosilac zahteva.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima ovu granicu propisuje za sve kategorije i meri je horizontalno, od operatera do letelice. Veća udaljenost je moguća samo uz prethodno odobrenje Direktorata, a uz zahtev se dostavlja odgovarajuća procena rizika. Granica ne zavisi od klase vazdušnog prostora ni od visine leta, a 1.000 m uz procenu rizika nije propisano kao opšta granica.

Let na udaljenosti većoj od 500 m od operatera može odobriti Direktorat, uz dostavljenu procenu rizika.

Na većoj udaljenosti operater teže prati letelicu i okolni saobraćaj, pa Direktorat civilnog vazduhoplovstva o takvom letu odlučuje tek kada podnosilac zahteva dostavi odgovarajuću procenu rizika. Kontrola letenja i jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom ne izdaju ovo odobrenje: one se bave vođenjem saobraćaja i raspodelom vazdušnog prostora. Odobrenje ne zahteva ni zajedničku odluku Direktorata i kontrole letenja.

Letenje bespilotnim vazduhoplovom iznad ljudi je zabranjeno, osim ako Direktorat odobri takvo letenje.

Pad letelice na ljude može teško da ih povredi, pa Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima ovakav let zabranjuje. Izuzetak može odobriti samo Direktorat civilnog vazduhoplovstva, i to za lake letelice male brzine, koje ne mogu postići veliku kinetičku energiju. MUP ne izdaje ovo odobrenje, nije tačno da Pravilnik ovo ne uređuje, a ni let na visini većoj od 100 m nije izuzetak od zabrane.

Da bi Direktorat odobrio let iznad ljudi, letelica mora biti laka i spora: maksimalne brzine do 19 m/s i kinetičke energije do 80 J.

Kinetička energija zavisi od mase i brzine letelice, pa ova granica ograničava povredu koju letelica može da nanese ako padne na nekoga. Uslov od 5 m/s i 8 J ne postoji, a masa do 4 kg uz brzinu do 19 m/s nije uslov iz Pravilnika o bespilotnim vazduhoplovima. Nije tačno ni da ovo Pravilnik ne uređuje.

Napomena: Pravilnik ovaj izuzetak izričito navodi samo za letelice kategorije 1. Kategorija 2 se pominje kod letenja u blizini ljudi, na udaljenosti manjoj od 30 m.

Horizontalna udaljenost bespilotnog vazduhoplova od ljudi ne sme biti manja od 30 m, osim ako Direktorat odobri drugačije.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima propisuje ovaj razmak da bi ljudi bili zaštićeni ako letelica izgubi kontrolu ili padne. Manju udaljenost, ali ne manju od 5 m, može da odobri samo Direktorat, i to za letelice kategorije 1 ili 2 pod posebnim uslovima. Zato je tačna samo prva tvrdnja. Granice od 25, 15 ili 5 m nisu opšte pravilo, MUP ne odobrava ovakve letove, a ni osiguranje ljudi od povrede ni sama kategorija letelice ne dozvoljavaju let bliže od 30 m.

Direktorat može odobriti let bliže od 30 m, ali ne bliže od 5 m od ljudi, za letelicu kategorije 1 ili za letelicu kategorije 2 koja može da leti brzinom manjom od 3 m/s („low speed mode“).

Tačna kombinacija zato sadrži tri tvrdnje: granicu od 5 m, kategoriju 1 ili 2 i uslov sporog leta za kategoriju 2. Za kategoriju 1 Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima ne traži poseban uslov brzine. Granica od 3 m nije propisana, uslov sporog leta za kategoriju 1 se ne traži, a kinetička energija do 80 J vezana je za let iznad ljudi. Sama kategorija, bez granice od 5 m, nije dovoljna.

Let na udaljenosti manjoj od 500 m od ovih objekata nije dozvoljen bez prethodnog odobrenja vlasnika ili korisnika objekta i obaveštenja mesno nadležne jedinice policije.

Potrebna su oba uslova. Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima traži odobrenje vlasnika ili korisnika objekta, a Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom obavezuje te da o letu u blizini značajnih objekata unapred obavestiš policiju. Zato su netačne tvrdnje po kojima je dovoljan samo jedan od ova dva uslova. Odobrenje MUP-a i Ministarstva odbrane nije propisano, a ni kategorija letelice ni alokacija vazdušnog prostora ne zamenjuju odobrenje vlasnika objekta.

Policiju obaveštavaš najkasnije 5 radnih dana pre nameravanog leta, odnosno najkasnije 24 časa pre leta ako to nalažu razlozi hitnosti.

Let u blizini zgrada državnih organa i značajnih infrastrukturnih objekata spada u letove o kojima, prema Uredbi o upravljanju vazdušnim prostorom, moraš unapred da obavestiš mesno nadležnu jedinicu policije. Pet radnih dana je redovan rok, a 24 časa važe samo za hitne slučajeve. Rok od 48 časova nije propisan, obaveštenje se ne šalje preko pisarnice Direktorata, a odgovor koji navodi samo način slanja ne govori o propisanom roku.

Bespilotni vazduhoplovi kategorija 1 i 2 mogu se koristiti u rejonima I, II, III i IV bez prethodnog odobrenja Direktorata.

Ove letelice su lake, pa Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima dozvoljava da lete u svim rejonima, od nenaseljenih do gusto naseljenih područja, ako su ispunjeni ostali uslovi. To znači da i dalje važe, na primer, zabrana leta iznad ljudi, razmak od 30 m od ljudi, visina do 100 m i dolet do 500 m. Odobrenje Direktorata za rejone III i IV traži se za kategoriju 3, a ne za kategorije 1 i 2.