Vazduhoplovni propisi: pitanja i odgovori, stranica 3 od 6

Upisuju se svi bespilotni vazduhoplovi kategorija 3 i 4, bez obzira na to za šta se koriste.

Za teže letelice Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima ne postavlja nikakve uslove: svaka letelica kategorije 3 ili 4 mora biti upisana u evidenciju koju vodi Direktorat. Uslovi kao što su let na visini većoj od 100 m, u blizini aerodroma, iznad ljudi ili noću odnose se samo na lakše letelice, kategorija 1 i 2. Zato su pogrešne kombinacije koje upis kategorija 3 i 4 vezuju za takve namene. Tvrdnja da se upisuju svi vazduhoplovi kategorije 4 sama po sebi je tačna, ali se u ponuđenim kombinacijama javlja samo zajedno sa pogrešnim uslovima.

Upisuju se letelice kategorija 1 i 2 koje se koriste za bilo koji od osam navedenih letova, pa je tačna kombinacija koja sadrži sve tvrdnje.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima propisuje upis lakših letelica kada se koriste za let na visini većoj od 100 m, u blizini aerodroma, na udaljenosti većoj od 500 m od operatera, iznad ljudi, u blizini ljudi, u uslovno zabranjenoj zoni, noću, kao i za izbacivanje tečnosti ili predmeta ili nošenje spoljnog tereta. Kombinacije kojima nedostaje neki od ovih slučajeva su nepotpune.

Napomena: prema Pravilniku, letelica kategorije 1 ili 2 koja se ne koristi ni za jedan od ovih letova ne mora da se upisuje. Tvrdnju da se upisuju svi vazduhoplovi kategorija 1 i 2 zato treba shvatiti kao sve one koji se koriste na navedene načine.

Upis u evidenciju vrši se na zahtev vlasnika bespilotnog vazduhoplova ili na zahtev korisnika, ali po ovlašćenju vlasnika.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima pravo da traži upis daje pre svega vlasniku letelice. Korisnik, koji letelicu koristi a nije njen vlasnik, može da podnese zahtev samo ako ga je vlasnik za to ovlastio. Operater, lice koje neposredno upravlja letom, nije naveden kao podnosilac zahteva. Zato su pogrešni odgovori po kojima zahtev podnosi operater, sam ili uz odobrenje vlasnika, kao i odgovor koji ne pominje vlasnika.

Uz zahtev za upis podnose se sva navedena dokumenta, pa je tačna kombinacija koja sadrži svih pet tvrdnji.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima traži:

• dokaz o plaćenoj carini za letelicu proizvedenu u inostranstvu ili overenu izjavu vlasnika za letelicu proizvedenu u Srbiji, a ako dokaz o carini nije dostupan, ispravu kojom se dokazuje pravo svojine;
• za amaterski proizvedenu letelicu overenu izjavu lica koje ju je proizvelo, a ako ono nije vlasnik, i ispravu o pravu svojine;
• uputstvo proizvođača na srpskom ili engleskom jeziku;
• za kategoriju 4 i tehničku dokumentaciju i demonstracioni let uz prisustvo ovlašćenog lica Direktorata;
• ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu trećim licima.

Kombinacije kojima nedostaje neki od ovih dokumenata su nepotpune.

Za održavanje bespilotnog vazduhoplova odgovoran je njegov vlasnik, odnosno korisnik.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima obavezu održavanja daje onome ko letelicu poseduje ili koristi: on mora da obezbedi da se letelica održava u skladu sa uputstvima proizvođača. Operater, lice koje upravlja letom, dužan je da se pred let uveri u ispravnost sistema i proveri gorivo, odnosno baterije, ali nije nosilac obaveze održavanja. Proizvođač daje uputstva, a Direktorat ne održava letelice, pa ni ti odgovori nisu tačni.

Bespilotni vazduhoplov se održava u skladu sa uputstvima proizvođača.

Proizvođač najbolje zna svoju letelicu: šta treba proveravati, koje delove i kada menjati i kako. Zato Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima obavezuje vlasnika, odnosno korisnika da letelicu održava po uputstvima proizvođača. Direktorat ne izdaje uputstva za održavanje pojedinih letelica, Pravilnik ne traži održavanje u ovlašćenom servisu, a sopstvena „najbolja praksa“ ne može da zameni uputstva proizvođača.

Bez prethodnog odobrenja bespilotni vazduhoplov sme da leti najviše do 100 m iznad tla.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima ovu granicu propisuje za sve kategorije. Let na većoj visini moguć je samo ako je Direktorat civilnog vazduhoplovstva to prethodno odobrio i ako je izvršena alokacija vazdušnog prostora. Pravilnik ne propisuje granicu od 150 m (500 ft), ni uopšte ni u G klasi vazdušnog prostora, a nije tačno ni da visina leta nije ograničena.

Za let na visini većoj od 100 m iznad terena potrebni su prethodno odobrenje Direktorata i izvršena alokacija vazdušnog prostora.

Na većim visinama raste opasnost od susreta sa avionima i helikopterima, pa su potrebna oba koraka. Direktorat odobrava let procenjujući rejon, kategoriju letelice i njenu opremljenost, a alokacijom se deo vazdušnog prostora privremeno izdvaja ili rezerviše za tvoj let, da se ne bi ukrstio sa drugim saobraćajem. Samo odobrenje ili samo alokacija nisu dovoljni, a odobrenje Ministarstva odbrane ovde nije uslov.

Za let na visini većoj od 100 m operater mora da podnese zahtev Direktoratu za odobrenje i da izvrši alokaciju vazdušnog prostora.

Redosled je važan: prvo dobiješ odobrenje Direktorata civilnog vazduhoplovstva, a zatim ga priložiš uz zahtev za alokaciju vazdušnog prostora, koji se podnosi jedinici za upravljanje vazdušnim prostorom u okviru SMATSA. Zato nije tačno da se Direktoratu podnosi dokaz o alokaciji, kao ni da se kontroli letenja dostavlja odobrenje Ministarstva odbrane. Bez oba koraka let iznad 100 m nije dozvoljen.

Za let u ograđenom delu aerodroma, odnosno helidroma potrebno je odobrenje operatera tog aerodroma, odnosno helidroma.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima let u granicama aerodroma dozvoljava uz prethodno odobrenje onoga ko aerodromom upravlja, jer on zna kakve se aktivnosti tamo odvijaju i može da ih uskladi. Odobrenje Direktorata i alokacija vazdušnog prostora traže se za let u blizini aerodroma, izvan njegovih granica, a ne za let unutar ograde. Zato su odgovori koji ih traže pogrešni.

Let u granicama aerodroma, odnosno helidroma je let unutar njegovog ograđenog dela.

Granica aerodroma je njegova ograda: sve unutar nje, poletno-sletne staze, platforme i ostale površine, pripada aerodromu, i za let tu je potrebno odobrenje operatera aerodroma. Područja od 1,5 km i 5 km od referentne tačke aerodroma (ARP) ne označavaju granice aerodroma, nego njegovu blizinu, izvan ograde, gde važe druga pravila. Ni let u D klasi vazdušnog prostora do 30 m nije ono što se smatra letom u granicama aerodroma.

Blizina aerodroma je područje izvan granica aerodroma u krugu poluprečnika 5 km, odnosno 1,5 km od referentne tačke aerodroma.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima razlikuje dve veličine kruga:

• 5 km od referentne tačke za šest aerodroma iz priloga Pravilnika (Beograd – Nikola Tesla, Batajnica, Vršac, Niš, Kraljevo i Užice);
• 1,5 km za sve ostale aerodrome, kao i za helidrome.

Ograđeni deo aerodroma je njegova unutrašnjost, a ne blizina. Odgovori sa samo jednim krugom, od 1,5 ili od 5 km, nisu potpuni: ne obuhvataju obe granice i ne kažu da se blizina računa izvan granica aerodroma.

Za let u blizini aerodroma moraš da pribaviš odobrenje Direktorata i da izvršiš alokaciju vazdušnog prostora.

U blizini aerodroma poleću i sleću avioni i helikopteri, pa je let bespilotnog vazduhoplova tu zabranjen, osim uz prethodno odobrenje Direktorata civilnog vazduhoplovstva i alokaciju vazdušnog prostora, bez obzira na visinu leta. Odobrenje operatera aerodroma potrebno je za let u granicama aerodroma, a ne u njegovoj blizini, a sama alokacija bez odobrenja Direktorata nije dovoljna.

Za let u granicama ili blizini (do 5 km od ARP) vojnog ili mešovitog aerodroma, odnosno helidroma potrebni su odobrenje Ministarstva odbrane i alokacija vazdušnog prostora.

Za vojne i mešovite aerodrome važi posebno pravilo iz Uredbe o upravljanju vazdušnim prostorom: let u njihovim granicama i u krugu od 5 km od referentne tačke zabranjen je bez odobrenja ministarstva nadležnog za poslove odbrane i alokacije vazdušnog prostora. Na tim aerodromima lete i vojni vazduhoplovi, pa odobrenje daje Ministarstvo odbrane, a ne Direktorat ili operater aerodroma, kao kod civilnih aerodroma.

Za let u Zoni vazdušne bezbednosti unutar 1.000 m od administrativne linije sa AP Kosovo i Metohija moraš da pribaviš odobrenje Ministarstva odbrane.

Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom u ovom pojasu zabranjuje i letenje bespilotnog vazduhoplova i alokaciju vazdušnog prostora bez odobrenja ministarstva nadležnog za poslove odbrane. Ključni uslov je, dakle, to odobrenje. Ovo pravilo ne traži odobrenje Direktorata, a ni alokaciju kao poseban uslov: ona je potrebna samo u uobičajenim slučajevima, na primer za let iznad 100 m ili u blizini aerodroma. Zato odgovori koji uz Ministarstvo odbrane uvek traže i alokaciju ili Direktorat nisu tačni.

Odobrenje Ministarstva odbrane potrebno je za let unutar 1.000 m od administrativne linije sa AP Kosovo i Metohija.

Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom zabranjuje let bespilotnog vazduhoplova i alokaciju vazdušnog prostora u Zoni vazdušne bezbednosti unutar 1.000 m od administrativne linije, ako to nije odobrilo ministarstvo nadležno za poslove odbrane. Pojasevi od 250, 500 ili 1.500 m nisu propisani. Ako letiš bliže liniji od 1.000 m, odobrenje ti je potrebno bez obzira na to da li je izvršena alokacija.

Blizina od 5 km od referentne tačke primenjuje se na aerodrome LYBE, LYBT, LYVR, LYNI, LYKV i LYUZ.

To su ICAO oznake šest aerodroma iz priloga Pravilnika o bespilotnim vazduhoplovima:

• LYBE: Beograd, Nikola Tesla;
• LYBT: Beograd, Batajnica;
• LYVR: Vršac;
• LYNI: Niš, Konstantin Veliki;
• LYKV: Kraljevo, Morava;
• LYUZ: Užice, Ponikve.

Za sve ostale aerodrome blizina je krug od 1,5 km. Zato je pogrešna svaka kombinacija u kojoj je oznaka nekog drugog aerodroma, na primer LYBJ ili LYNS.

Blizina od 5 km primenjuje se na aerodrome Nikola Tesla, Batajnica – Pukovnik-pilot Milenko Pavlović, Vršac, Konstantin Veliki, Morava i Ponikve.

To je šest aerodroma iz priloga Pravilnika o bespilotnim vazduhoplovima: Beograd (Nikola Tesla), Beograd (Batajnica), Vršac, Niš (Konstantin Veliki), Kraljevo (Morava) i Užice (Ponikve). Oko njih se blizina računa krugom od 5 km od referentne tačke aerodroma, a oko svih ostalih aerodroma krugom od 1,5 km. Lisičji Jarak i Novi Sad – Čenej nisu na ovoj listi, pa su pogrešne kombinacije koje ih sadrže, kao i one sa oznakama drugih aerodroma.

Zvanični podaci o aerodromima i helidromima objavljuju se u AIP-u, koji je javno dostupan na internet stranici Kontrole letenja Srbije i Crne Gore, SMATSA doo Beograd.

AIP (Zbornik vazduhoplovnih informacija) sadrži trajne podatke o aerodromima i helidromima, pa i koordinate njihovih referentnih tačaka, od kojih se meri krug od 1,5 km. NOTAM poruke služe za privremene i hitne promene, na primer zatvaranje staze, a AIC, vazduhoplovni informativni cirkular, za objašnjenja i najave. Zato u AIP-u proveravaš da li je u blizini mesta tvog leta neki aerodrom ili helidrom.

Policiju moraš da obavestiš ako planiraš let iznad ljudi ili u njihovoj blizini, u blizini infrastrukturnih ili drugih značajnih objekata ili u uslovno zabranjenoj zoni.

Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom navodi tačno ova tri slučaja:

• let iznad ili u blizini ljudi, po pribavljenom odobrenju Direktorata;
• let u blizini infrastrukturnih ili drugih značajnih objekata;
• let u uslovno zabranjenoj zoni, po pribavljenom odobrenju Direktorata, osim kada se let obavlja za potrebe ministarstava nadležnih za odbranu, unutrašnje poslove i carinu.

Let u blizini vojnog aerodroma ne spada u ovu obavezu: za njega su potrebni odobrenje Ministarstva odbrane i alokacija vazdušnog prostora. Let iznad vojnih objekata i let „iznad Direktorata“ nisu slučajevi iz ovog pravila.

O letu iznad ili u blizini ljudi, značajnih infrastrukturnih i drugih objekata ili u uslovno zabranjenoj zoni obaveštavaš mesno nadležnu organizacionu jedinicu policije.

Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom traži da policija unapred zna za let na mestima gde letelica može da ugrozi ljude ili važne objekte. Obaveštava se jedinica policije nadležna za mesto leta, a ne Direktorat ili Ministarstvo odbrane. Odobrenje Direktorata i alokacija vazdušnog prostora su posebne obaveze, koje zavise od vrste leta, i ne zamenjuju obaveštenje policije.

Policiju obaveštavaš najkasnije 5 radnih dana pre nameravanog leta, a ako to zahtevaju razlozi hitnosti, najkasnije 24 časa pre leta.

Ovaj rok propisuje Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom za letove iznad ili u blizini ljudi, u blizini značajnih objekata i u uslovno zabranjenoj zoni. Pet radnih dana je redovan rok, a 24 časa važe samo izuzetno, kada je let hitan. Rokovi od 7 radnih dana, 48 ili 12 časova nisu propisani. Ako ne obavestiš policiju na vreme, činiš prekršaj.

Za let na visini većoj od 100 m iznad tla mora se prethodno izvršiti alokacija vazdušnog prostora.

Alokacijom jedinica za upravljanje vazdušnim prostorom privremeno izdvaja ili rezerviše deo vazdušnog prostora za tvoj let, da bi se on razdvojio od drugih vazduhoplova. Prema Pravilniku o bespilotnim vazduhoplovima, alokacija je obavezna za svaki let iznad 100 m, a uz zahtev za alokaciju prilažeš i prethodno odobrenje Direktorata. Odobrenje kontrole letenja, Ministarstva odbrane, MUP-a ili lokalne samouprave za ovakav let nije propisano.

Za let u blizini aerodroma mora se prethodno izvršiti alokacija vazdušnog prostora, bez obzira na visinu leta.

Oko aerodroma vazduhoplovi poleću i sleću na malim visinama, pa i nizak let drona može da se ukrsti sa njihovom putanjom. Zato Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima alokaciju traži za svaki let u blizini aerodroma, a uz zahtev se prilaže i prethodno odobrenje Direktorata. Odobrenje operatera aerodroma potrebno je za let u granicama aerodroma, a ne u njegovoj blizini, a odobrenje ili saglasnost nadležne jedinice kontrole letenja za ovakav let nije propisano.

I za let u blizini aerodroma na visini manjoj od 50 m mora se prethodno izvršiti alokacija vazdušnog prostora.

Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima alokaciju za let u blizini aerodroma traži nezavisno od visine na kojoj se let odvija. Mala visina ne oslobađa te obaveze, jer avioni i helikopteri pri poletanju i sletanju lete nisko. Zato nije tačno da odobrenja nisu potrebna. Uz zahtev za alokaciju prilažeš i prethodno odobrenje Direktorata, dok se odobrenje operatera aerodroma traži za let u granicama aerodroma.